Читаоче, не буди строг! – Демон слова и празнословља | Историјски забавник

/ новембар 21, 2016/ Историјски забавник

Ситуацијa у којој откуцани и у одговарајућем програму обрађени текст не показује никакве грешке, нарочито оне са изостављеним словима или, не дај Боже, целим речима, све до момента док се не пресели на папир када нестаје свака могућност њиховог отклањања, веома лако је замислива и позната свакоме ко је икада покушао да обави поменуту активност. Иста ситуација је са електронском поруком која почиње да открива језичке неправилности само трен након активирања команде за слање. Чиме би се овако нешто могло објаснити? Да ли је у питању наша литерарна мањкавост, непажња, недостатак усресређености или можда… ДЕМОН ТИТИВИЛУС?

Ђавољи шегрт, шта више демон покровитељ или главни демон писара како су га често називали, био је током средњег века архинепријатељ монасима који су својим трудом и радом на преписивању увећавали књижни фонд и на тај начин повећавали писменост. Са друге стране, овај непријатељ могао је бити и згодан изговор за недостатке које прате сваки рад, а нарочито преписивачки. Јер, ко ради тај и греши, или згодније: „ја само радим, а демон ми прави грешке у раду“.

Једна од првих слика која се јави кад се помене средњи век јесте посебан део манастира назван скрипторијум или скрипториј где монаси под дневном или светлошћу свећа умножавају Библију, житија или друге богослужбене списе. За настајање књига није било другог начина до ли преписивачког. Постојале су читаве школе које су се бавиле овом делатношћу, а на нашим просторима нема чувеније од оне Ресавске назване по манастиру при којем је радила. Текст који је преписиван, морао је бити пажљиво пренесен тако да се испоштује и истоветност предлошка са којег се врши пренос, али и калиграфски односно краснописни моменат. Ако овоме додамо и податак да је пред преписивачима често стајало хиљаде страница јасно нам је да су опасности од грешке биле бројне „као песак морски“ (Откровење 20: 8).

Управо су скрипторијуми били радно место демона Титивилуса или Тутивилуса како га понегде средњовековни списи именују. Он би чекао да усредоточеност преписивача макар мало ослаби и онда би уносио неред и грешке у посао одлуталог монаха. Наравно, овде је врло лако препознати једно прилично често место у људској природи, а оно се тиче (не)прихватања сопствених грешака. У лику Титивилуса, монаси су добили изврсно покриће за евентуалне грешке, али да није све само само пука бајка и изговор види се из тога да је присуство Титивилуса, без икакве сумње, имало своју подстицајну димензију. Наиме, погрешио би свако ко би мислио да се ревносни монах свог непријатеља сетио само као изговора и то тек када би уочио какав пропуст у свом раду. Он је све време, чврсто верујући у ђаволске саботерске науме, држао свој ниво свести високим јер је знао да свака непажња иде у корист напаснику. Све пропусте, било да су у питању погрешно написана или изостављена слова, Титивилус би, веровало се, трпао у посебну врећу и носио своме господару Луциферу или Сатани који их је уносио у посебне књиге спремне да послуже као сведочанство против непажљивога у моменту Судњег дана. Дакле, осим као изговор, демон је служио као опомена и подстицај преписивачима и калиграфима. Па могло би се  рећи и савременим речником, контролор преписивачких стандарда.

Представа демона Титивилуса из XIV века

Почетак приче о овом ђавољем послушнику веома је тешко размрсити јер се разликују два средњовековна предања која се развијају независно да би се у једном тренутку сплела и добила заједнички ток. Такође, средњи век који не познаје институцију ауторских права омогућавао је честа мењања предања приликом писаног или чешће усменог преношења, при чему су удаљавања од изворника била веома честа.

Посебно полуларну и за средњи век карактеристичну врсту дела представљали су егземплуми (од латинске речи која означава пример), кратке приче или беседе са моралном поуком, нарочито омиљене код проповедника. У оним причама које су се тицале духовне раслабљености улогу главног негативца имао је демон Титивилус. Јер управо је ова раслабљеност, као посебно стање смањења жара за веру, често сматрана разлогом због којег би верници током богослужења жагорили, оговарали или се упуштали  у празнословљења док би свештенство збрзавало појање богослужбених песама, речи молитавава или би их пак неразговетно мрмљали при чему би изгледало као да су прогутали поједине слогове. Сваки испуштен слог, сваки трач, празна реч или било шта што би реметило службу Господњу, завршавало би у врећи приљежног демона, а касније у регистру његовог господара. Предање каже да би његов радни дан трајао све док не би хиљаду пута напунио и изручио врећу од које се није одвајао. Ударнички, рекли би следбеници једне скорије идеологије.

Овде је могуће раздвојити два поменута слоја која граде предање о Титивилусу. Један наратив га приказује као демона – бележника, а други као демона – сакупљача. У првом је наоружан пером, а у другом врећом. Научници сматрају да је ово прво предање по којем демон обилази цркве и манастире бележечи све грехове којима је сведочио доста старије јер овакву креатуру познају и претхришћанске религије каква је била она вавилонска. Верује се да је управо овде њено исходиште, а у хришћански свет ући ће преко египатских аскета четвртог века. Забележени греси били су складиштени у подземљу чекајући Сташни суд и време када ће бити приложени на онај тас ваге који мери злодела појединца. Занимљиво да у почетку Титивулус није довођен у везу са лапсусима нити писањем уопште.

Најчешће помињана прича овог типа била је она у којој је један ђакон био љутито прекорен од стране свештеника јер је праснуо у неконтролисан смех током литургије да би прекорени изложио своју приличну чудну одбрану. Рекао је како је видео демонолико биће које бележи испразне речи чланова заједнице окупљене на служби као и промрмљане молитве свештенства. Пошто је материјала било много, пергамент је постао премали па га је демон ухватио зубима за горњи крај, а рукама за доњи у намери да га тако развуче и добије више места за писање. Међутим, услед пренатегнутости, материјал за писање је попустио и поцепао се, а нечиста сила је треснула доњим делом својих леђа о под. Пред овим призором грешни ђакон био је исувише слаб не успевши да савлада изазвани напад смеха. Свештенику је пала на памет једна сјајна идеја на којој би му позавидели многи родитељи и педагози. Наиме, причу је одмах изнео пред своју заједницу напоменувши да ће свако њихово ћаскање и непажња бити искоришћени против њих када дође време коначне пресуде јер се негде међу њима налази демон који сакупља молитве, њиховим немаром украдене од Господа.

Друга група прича доноси нам слику бића које пуни своју врећу и њен садржај доставља свом господару. Добро познати монах цистерцитског реда, Цезарије од Хајстербаха (око 1180 – око 1240), додуше без помињања имена, описао га је као „ђавола смештеног на високом месту који хвата неразговетне гласове десном руком вешто их слажући у кутију смештену у левој руци“. У једној својој беседи, Жак од Витрија (рођен између 1160. и 1170. – умро 1240), истакнути теолог, кардинал те духовни вођа Петог крсташког похода (1213 – 1221) саопштава како је један богоугодни човек, певајући у црквеном хору видео ђавола где брекће од напора под теретом препуне вреће. Након што га је салетео питањима да му каже шта носи добио је одговор да су унутра испуштени слогови и речи псалама „које су свештеници украли од Бога током јутрења“. „А ја их носим да посведоче против њих“, рекао је на одласку. Прича је поновљена у беседама и писањима, а шездесетак година касније, демон је добио име од теолога Џона Велшанина. Он је у свом делу „Расправа о испаштању“ писаном у 13. веку поменуо ђавола који себе назива Титивилусом, а бави се сакупљањем „фрагмената и комадића псалама“. У Велшаниновој причи демон поред свега наведеног има и једну новину – записује и смех верних на сабрању. Будући да је смех записиван као ономатопеја, односно „титититити“, многи верују да је ово место које треба пажљиво посматрати када се трага за пореклом имена.

Титивилус на илустрацији Јоване Симић

Овако искован демон у наредним вековима биће опомена и бабарога свим занесењацима који су се сабирали по храмовима да би временом променио окружење и упловио у драмске воде. Постаће ликом у неколико важних комада позног средњег и раног новог века попут „Менкајнда“ (1470), а места за њега биће и код славног Шекспира.

Какав је статус Титивилуса данас? Не може се баш рећи да је прошао славно, али опет, ако хоћемо да будемо искрени, препознаћемо неке сличне механизме размишљања и код савременог човека иако је наука у односу на време Титивилуса доста променила поимање разних ствари. Зар нису, не тако давно, пилоти оптуживали гремлине за саботаже на њиховим авионима, описујући их као мала зла створења са маказама којима пресецају жице на њиховим летелицама?

И док колективна свест из разних разлога, било забавних, било педагошких или неких трећих смишља нова чудовишта, Титивулусу остаје широко поље рачунара, мобилних телефона, таблета и других уређаја где су, нарочито због динамике живота и потребе за бржом комуникацијом грешке у куцању честе и бројне. Зато, драги читаоче, ако нађеш неку омашку у овом или било којем другом тексту, не буди строг судија! Можда није до аутора.

Марко Пиштало, професор историје

Share this Post

Leave a Comment