Блиски сусрет са Орсоном Велсом | Приче бивших ученика

/ јануар 28, 2016/ Остало

Личило је то на фатаморгану: Орсон Велс и ја на јутарњем умивању у Мостару.

Летели смо малим авионом легендарни тренер Вујадин Бошков и ја, новинар листа „Младост“ по различитим задацима. Како је авион био мали, стјуардеса нас је замолила да седнемо у задњи крај авиона, како би одржавали равнотежу. То ми је личило на неку нову трауму из детињства. Лет је чини ми се бескрајно дуго трајао, али се завршио хепи ендом.

Преспавали смо у некој врсти хотела код ваздухопловаца.

Устао сам ујутро помало мамуран да се умијем на пригодној чесми.

У истом тренутку крај чесме појавио се нико други него Орсон Велс главом и брадом.

Личило ми је то на фатаморгану и најлепше могуће будјење и лечење трауме од претходног одржавања равнотеже у малом авиону.

И ту није био крај изненадјењима. Орсон Велс покушавао је преко телефона да објасни неком хотелијеру да је заборавио у Дубровнику, своје специјалне ципеле, без којих једва да је могао да се креће. Узалуд је он понављао my shoes, али сањиви рецепционер никако да схвати у чему је поента приче.

Замолио сам Орсона Велса да ми препусти слушалицу и после пар минута рецепционару се све разбистрило. И не само то, у року од 24 сата, Орсон Велс имао је поново на својим ногама своје специјалне ципеле.

Тај први и једини мој сусрет прве врсте са Орсоном Велсом остао ми је у драгом сећању већ више од пола века и са задовољством сам га уврстио у своју биографију. Гледао сам његов филм Трећи човек, чак тринаест пута и био више него одушевљен. Међутим још веће одушевљење доживео сам, када ми се указала прилика да бар на пет минута будем преводилац непоновљивог аса филмске уметности – Орсона Велса.

Петар Станишић

матурант Пете београдске гимназије 1954/55. године

Поделите ову објаву

Оставите коментар